HEMOTERAPIJA NAJSUROVIJA MEDICINSKA PREVARA?

DA LI JE SAVREMENA MEDICINA POSTALA PROTIVPRIRODNA NAUKA?

 

HEMOTERAPIJA

NAJSUROVIJA MEDICINSKA PREVARA?

Iako su u poslednjih stotinu godina mnogi medicinski istraživači i naučnici širom sveta definisali mnoge drugeterapije koje su se pokazale izuzetno uspešnim (do 100 %) u lečenju raka, zvanična medicina prihvata samo tri metode: hirurško odstranjivanje tumora, zračenje X- zracima i hemoterapiju. Sve tri metode sakate i razaraju ljudski organizam i zapravo samo tretiraju posledicu, ali ne i uzrok bolesti.

Da li je lečenje zaista cilj savremene medicinske nauke?

U najširem smislu hemoterapija je medicinski tretman u kome se određenim hemijskim sredstvima, koja se ubacuju direktno u krvotok, truju i ubijaju ćelije u ljudskom organizmu. Cilj je da se ubiju one koje sadrže neke mikroganizme ili kancerozne ćelije. U tu svrhu koriste se brojna jedinjenja ili njihove kombinacije sa antibioticima i citiostaticima (koji sprečavaju deobu ćelija). Kako se putem krvi praktično prenose kroz čitav organizam ove toksične hemikalije ubijaju i mnoge zdrave ćelije i čine u čitavom telu ogromna razaranja.

Koliko su ove materije toksične govori i to što lekari, medicinski tehničari i sestre koji ubrizgavaju pacijentima ovaj “lek” obavezno nose specijalne zaštitne rukavice i naočare jer i samo mala količina ovih hemikalija u dodiru sa kožom može da izazove teške opekotine.

"Lek" koji je greškom dospeo na kožu jednog pacijenta:

Ukoliko u bolnici prilikom rada ili transporta dodje do prosipanja izvesne količine hemikalija koje se koriste u hemoterapiji , proglašava se biološka opasnost. To zahteva posebne mere predostrožnosti , a stručnjaci u specijalnim odelima moraju da počiste pažljivo sve površine koje su bile u dodiru sa hemikalijom i to po specijalno propisnim protokolima. Nije li čudno da se ovim otrovnim hemikalijama "leče" ljudi i ubacuje im se to direktno u krv?

Za same pacijente hemoterapija je izuzetno teško mučenje ravno srednjevekovnoj inkvizicijskoj torturi. Pored mučnine koja se javlja, ne samo tokom primanja ovih otrova u organizam, već i nekoliko dana, pa i nedelja nakon toga, dolazi do teških oštećenja na ćelijskom nivou u čitavom organizmu. Najpre se uništavaju krvne ćelije, crvene i bele i sprečava se njihova deoba. Deoba ćelija u organizmu je stalni proces i to je esens života. Zbog toga se ubacuju u krv drugi lekovi koji nivo belih krvnih zrnaca onda podižu.

Na sluzokoži usne duplje se pojavljuju teške ulceracije, gde je koža toliko uništena da nervni završeci postaju ogoljeni. Uzimanje hrane i vode tako postaje nepodnošljivo zbog osećaja pečenja i žarenja. Ali, bez brige kažu “edukovani” lekari, jer i zato postoje specijalno napravljeni rastvori za ispiranje usta.
Isti tip ulceracija se javlja na crevima što ima za posledicu teške prolive. Ali farmaceutika je i za to napravila neke lekove koji se mogu davati kako bi se tegobe makar malo ublažile.
Naravno, na istom principu strada i bešika.
Hemoterapija (čitaj trovanje) izaziva pad imunog sistema, gubitak apetita, i logično, konstipaciju. Verovali ili ne, sve ovo savremana medicina 21. veka naziva LEČENJEM. Čega?

Malignog tumora, kažu, jer on se mora smanjiti i uništiti. Drugog načina osim hemoterapije, radijacije ili sečenja nožem – NEMA, kažu “edukovani” lekari!

Kako je moguće da i nakon skoro 100 godina od kako se vrše istraživanja u lečenju raka, na koja je potrošeno do sada najmanje trilion dolara, NEMA bolje terapije? Šta je radila medicinska nauka sto godina, kada nije uspela da za lečenje raka nađe nešto manje otrovno, manje škodljivo i mučno?

Istina je, međutim, da danas u svetu postoji još mnogo različitih veoma uspešnih terapija za lečenja raka, ali se uporno sve vode kao alternativne. Vodeći svetski zdravstveni autoriteti i dalje prednost daju trovanju, pečenju i sečenju, baš kao i pre sto godina.

Ko je zaustavio medicinsku nauku na nivou od pre 100 godina?

Učinila je to je jedna mala, moćna interesna grupa kapitalista kako bi osigurala svoj profit.

Upravo 1920. godine farmaceutska, hemijska i naftna industrija (mnogi lekovi se prave sa suspstancama koje se dobijaju iz derivata nafte) inkorporisle su svoj biznis, a njihovi vlasnici ukrstili su vlasničke strukture u svim vodećim kompanijama iz navedenih oblasti. Tako je nastao korporativni biznis farmako-petro-hemijske industrije.

Njihove transnacionalne korporacije danas pokrivaju praktično čitavo svetsko tržište hemijskim i farmaceutskim proizvodima, tržište nafte, medicinske opreme i snabdevanje vodećih svetskih kliničkih centara.

Termin “korporacija” izveden je upravo iz reči “korpus” -telo. Korporacija je telo za sebe i ono se hrani i egzistira samo ukoliko stalno postoji profit. Cilj korporacije jeste da se stalno uvećava. Korporacija u sebe zato uvlači što više poslova i povezuje ih, pri tome guta manje kompanije. Samo u lečenju raka korporativni biznis danas obrće preko 200 milijardi dolara godišnje i najveći deo kolača odlazi onima koji su za sebe zgrabili najveći deo tržišta. Korporacija Bristol-Myers je danas glavni svetski snabdevač hemijskih supstanci za hemoterapiju. Članovi upravnog odbora ove kompanije istovremeno su bili i na čelnim funkcijama u američkom Nacionalnom institutu za istraživanje raka (NCI). Na primer: Pol A. Marks je predsednik Izvršnog odbora u bolnici Sloan-Ketering i istovremeno direktor moćne kompanije Fajzer (Pfizer), koja proizvodi lekove koji se koriste u hemoterapiji. Džejms Robinson je član upravnog odbora Sloan - Keteringa i direktor Bristol - Myers-a. Sve to je razlog zašto su Sloan - Ketering bolnica, Nacionalni institut za rak (NCI), Društvo za borbu protiv raka (ACS), Američka medicinska asocijacija (AMA), kao i Administracija za hranu i lekove (FDA), uključeni u borbu kojom se štite interesi profitera na ovoj bolesti”.
O radu ove kanceromafije pisao je u svojoj knjizi " Svet bez raka" Edvard Grifin još 1974.

“Hemoterapija je izuzetno unosan posao. Za doktore, bolnice i farmaceutske kompanije... Medicinski establišment želi da svako sledi tačno isti protokol. Oni ne žele da industrija hemoterapije podbaci i to je prepreka broj jedan za bilo kakav progres u onkologiji”.

Napisao je Dr Glenn A. Warner, M.D.

Da je do ovakve globalne inkorporiranosti došlo pre 200 godina umesto pre sto, kada je otkrivena nafta, umesto hemoterapije rak bi se lečio pijavicama. I to bi bilo usvojeno kao ortodoksna medicina. Ako vam lečenje pijavicama u odnosu na hemoterapiju deluje primitivno, imajte u vidu da je “lečenje” pijavicama mnogo bezbednija terapija od “lečenja” toksinima. Ali, većina lekara ni pacijenata ne shvataju da je hemoterapija obicna prevara.

Napravimo zato malu analogiju i pogledajmo šta bi se desilo da se medicina, pre 200 godina u vreme lečenja pijavicama, inkorporirala u profitabilni sistem petro-hemijskog trusta.

Poznato je da je puštanje krvi bilo uobičajena medicinska terapija stotinama godina još od antičke Grčke. Ovu primitivnu terapiju zasecanja pacijenata nožem u početku 19. veka zamenila je mnogo savremenija varijanta tog istog, ali pomoću pijavica. Nož više nije bio neophodan i bio je to veliki napredak u medicini.

Pijavice su korišćene uz simptome laringitisa, mentallnih poemećaja i debljine. Terapija sa pijavicama je napredovala i razvijala se pa je vremenom otkriveno da su američke vrste pijavica bolje u terapiji od evropskih, jer prave manji rez na koži i isisavaju manje krvi. To je za pacijenta blo bezbednije. Tako se dinamika isisavanja krvi mogla stručno regulisati dodavanjem ili smanjenjem broja pijavica. I za ovo su se, verovatno, specijalizovali lekari “pijavičari”. Terapija je bila toliko popularna da su pijavice skoro istrebljene. Specijalizovali su se verovatno i uzgajivači pijavica, pa sakupljači, pa trgovci koji su ih prodavali lekarima itd. Svi oni koji su u ovom poslu učestvovali svakako su našli tu i svoj interes.

Da su se svi ovi “biznismeni” iz 19. veka tada organizovali kao jedna korporacija i jedan interesni klan, mogli su izdejstvovati monopol na uzgajanje pijavica, na njihovu distribuciju i medicinsku terapiju. Investirali bi onda u edukaciju isključivo lekara “pijavičara” i patentirali ovu terapiju kao svoju i definisali svoje protokole u lečenju. Investirali bi u bolnice koje bi ovu terapiju sprovodile, isključivo po njihovim protokolima, i debelo to naplaćivali. Najveći deo zarade bi išao glavnim pijavičarima koji su registrovali patent. Da bi ostvarili monopol u terapiji morali bi da stave pod kontrolu sve bare iz kojih bi se mogle nabaviti pijavice ili bi ih jednostavno isušili, a onda napravili svoje zaštićene bazene za njihovo uzgajanje.

Držali bi monopol i u distribuciji pijavica, njihovom posebnom pakovanju, a investirali bi i u medije i popularne medicinske revije preko kojih bi promovisali lečenje pijavicama.

Građani bi tako bili ubedjeni da su pijavice najsavremenija medicinska metoda za lečenje mnogih bolesti. Pijavičari bi otvarali svoje edukativne centre, medicinske škole ,univerzitete, izdavali medcinske udžbenike. U upravnim odborima ovih institucija bi sedeli provereni pijavičari. Studenti bi učili o najsavremenijim dostignućima u tretmanu pijavicama.

Lekari koji bi bespogovorno upražnjavali lečenje pijavicama išli bi na međunarodne seminare u egzotične krajeve, dobijali skupe poklone i stručna plaćena usavršavanja od odgajivača pijavica. Interesni klan pijavičara bi za svoje odabrane lekare ustanovio posebnu svetski priznatu nagradu za dostignuća u medicini, a na sve strane bi nicali istraživački centri koji bi se bavili genetikom pijavica i rekombinovanjem njihovog DNK kako bi se dobile nove i savremenije vrste koje bezbolno buše kožu i sišu krv.

Posebne farme bi uzgajale ove pijavice u najsterilnijim uslovima, a sva naučna ispitivanja bi bila veoma skupa i to bi se odrazilo kasnije i na cenu tretmana.

U korporativni lanac bi se uključile i brojne farme na kojima bi se uzgajala samo hrana za pijavice. Za saniranje ožiljaka od ujeda pijavica nakon terapije specijalizovala bi se posebna farmaceutska grana koja bi proizvodila meleme, kremove, losione i sl., za brži oporavak. Biznis bi se širio.

Naučnici bi na posebnim institutima proučavali i utvrđivali količinu krvi koju pijavice treba da isišu za svaku bolest. Podaci bi izlazilu u stručnim časopisima koje bi finansirali pijavičari. Postojale bi pijavice za tumore, za reumu, hipertenziju, dijabetes... i, naravno, doktori “pijavičari” za to specijalizovani.
Cenu lečenja bi podigli u nebesa i tada bi mnogi manje imućni građani morali da idu od kuće do kuće i preko medija da mole za humanitarni prilog za lečenje svog bolesnog deteta u najprestižijoj pijavičarskoj klinici koja bi skupo naplaćivala tretmane.
Mediji u vlasništvu pijavičara bi promovisali isključivo lečenje pijavicama, a televizije bi skupljale pare za nabavku uzgajališta pijavica. Žene bi se pozivale da obavezno bar dva puta godišnje idu kod lekara na tretman puštanja krvi pijavicama i to bi se nazivalo prevencijom. Oni koji se ne bi odazvali na preventivne tretmane, bili bi preko istih medija zastrašivani mogućim dobijanjem “opake bolesti”, čak I kažnjivani.

Nevladin sektor bi zahtevao da se donese zakon o obaveznom puštanju krvi kao prevenciji.

Pijavice bi se prodavale samo za devize, pa bi državne i privatne bolnice u Srbiji morale da uzimaju kredite u evrima ili dolarima kako bi ih nabavili. Naravno, mediji bi promovisali američke pijavice kao najbolje. Najbolje za ceo svet.
I na tome bi svi u lancu zarađivali novac. Sve po potrebi i u skladu sa medicinskom naukom koja nikada ne bi smela da izađe izvan okvira u kome se nalazi terapija pijavicama.
Sva dalja medicinska istraživanja bi bila zaustavljena, a svako ko bi pomislio da se leči na drugi način, osim pijavicama, bio bi proglašavan šarlatanom i nadrilekarom. Medicinska udruženja bi samo lekarima koji leče pijavicama izdavala licencu za lekarsku praksu. Svaka alternarivna lečenja bi bila zabranjena, a oni koji bi ih primenjivali nazivani bi nadrilekarima i preko medija bi bili omalovažavani i ismejavani.

Da se neverni uvere da je to JEDINO ISPRAVNO lečenje pravljene bi lažirane statistike o broju izlečenih od raznih bolesti. Ko bi to mogao proveriti kada su u svim upravnim odborima naučnih institucija i svim medicinskim školama pijavičari?

Zapravo, stvarnog izlečenja za mnoge bolesti ne ni bi bilo, pa bi se medicinska nauka bavila novim istraživanjima u pokušaju da nađe optimalan način korišćenja pijavica za određene bolesti. Izlečenje od raka bi uvek bilo tu negde, stalno u novim i novim otkrićima.
Ministri i bi iz državnih budžeta davali odgromna sredstva za dalja istraživanja pijavica i njihovu genetsku modifikaciju. To što bi mnogi umirali po bolnicama bilo bi tumačeno da se nisu na vreme javili lekaru i dobili tretman pijavicama.
Generacije lekara bi bile uverene da se danas živi duže i zdravije samo zahvaljujući uspešnoj primeni pijavica u lečenju mnogih bolesti.

Da li vam sve ovo deluje sumanuto? Ili vam je tu mnogo toga poznato?

A da li vam deluje sumanuto kada danas moderna medicina 21.veka primenjuje lečenje hemoterapijom koja je nastala još 1909. od koje opada kosa, razaraju se tkiva i ljudi uvode u paklene muke. Da li vam je neobično što se u hemoterpapiji koriste čak hemikalije koje se istovremeno koriste kao bojni otrovi (kao npr. citotoksin bis2-hloroetil -sulfid poznat zbog mirisa kao senf-gas).

I sve to po čuvenim zapadnim klinikama košta od 300 000 do 1.000 000 dolara. Ko je odredio tako visoku cenu tretmana otrovima? Da li znate ko danas sedi u upravnim odborima tih eminentnih svetskih klinika?

ČIME SE OPRAVDAVA KORIŠĆENJE HEMOTERAPIJE

Jedini način da se opravda korišćenje hemoterapije i zračenja je ukoliko ovi tretmani značajno produžavaju život pacijenta u poređenju sa onima koji se leče drugim alternativni metodama. To znači da je hemoterapija (posle hirurgije) jedini način da se tumor, ukoliko ugrožava život, smanji ili eliminiše. Imajte u vidu da nije svaka maligna izraslina na vitalnom organu i da mnoge i ne predstvlajju smetnju vitalnim funkcijama.

Tačno je da će se tumor na ovaj način brzo smanjiti, ali smanjiće se i vreme preživljavanja pacijenta. Evo šta o tome kaže dr Filip Binzel koji se preko tridest godina bavio tumorima:
“Kada se okrije da neko ima tumor, prvo što lekari razmatraju je šta da učine sa izraslinom. I kada takav pacijent prima hemoterapiju pažnja lekara najčešće je okrenuta tome šta se događa sa tumorom. I najvažniji cilj je njegovo smanjivanje ili eliminacija. Ali, kako se ovom terapijom smanjuje tumor i pacijent postaje sve bolesniji. Zastrašujuće je koliko lekarima to ne smeta, a smeta im postojanje tumora, koji često ne smeta ni samom pacijentu, osim što kod njega izaziva paničan strah”.

(Ovaj strah najčešće pospešuju mediji.)
“Najstrašnije je što se nakon eliminacije tumora, hirurškim putem ili hemoterapijom pacijent smatra skoro izlečenim. Ali nije tako. Naprotiv”.

Doktor Binzel podseća da je tumor samo vidljiva manifestacija poremećaja koji se odvija u čitavom organizmu. Odstranjivanje tumora ne znači i odstranjivanje uzroka bolesti. Borba protiv raka mora biti borba protiv kancerogenog procesa u čitavom oganizmu.

Jer, smrt ne nastupa od jedne maligne izrasline već od metastaze.

Na žalost, konvencionalna medicina je potpuno koncentrisana na simptom, a ne na uzrok. Tako se hemoterapijom, radijacijom i hirurgijom zapravo rak kao proces uopšte i ne tretira, a ljudi se nakon operacije otpuštaju kući jer je širenje kancera navodno zaustavljano.

“Ne postoji ništa u hirurškom metodu odstranjivanja kancera što može sprečiti njegovo dalje širenje”, kaže doktor Binzel. “Radijacija, takođe, ne može sprečiti dalje širenje. Ni hemoterapija ne može zausaviti širenje bolesti. Kako to znamo? Jednostavno pregledom statistike.”

“Postoji u medicinskoj statistici nešto što nazivamo ‘vreme preživljavanja’. Ono je definisano kao vremenski interval od trenutka kada je rak dijagnostikovan do trenutka kada pacijent umre od ove bolesti.”
...
“Poslednjih 50 godina, ogroman napredak je načinjen u ranom dijagnostikovanju raka. U tom periodu vremena, ogroman napredak je načinjen u hirurškoj sposobnosti da tumore ukloni. Ogroman napredak je učinjen u primeni radijacije i hemoterapije i njihovoj sposobnosti da tumor smanje i unište. Ali, vreme preživljavanja pacijenata danas nije veći od onoga koji je bio pre 50 godina. Šta to znači? Očigledno znači da tretiramo pogrešnu stvar”, piše u svojoj knjizi “Živi i zdravi” dr Filip Binzel. (Philip Binzel, M.D., Alive and Well).
Dr Filip Binzel smatra da se u primarnom stadijumu raka, osim malog broja izuzetaka, tumori nalaze u stanju da niti ugrožavaju zdravlje, niti život pacijenta. Ono što predstavlja opasnost je širenje bolesti na čitav organizam”.

HEMOTERAPIJA UBIJA BRŽE OD RAKA
Mnogi ljudi koji su “umrli od raka” zapravo su umrli od tretmana koji je uključivao hemoterapiju ili zračenje. Tako hemoterapija ubija zdrave ćelije organizma pre nego što ih razori kancer koji može veoma sporo da se razvija. Većina pacijenata koji su “umrli od raka” zapravo su umrli od neuhranjenosti, jer kancerozne čelije uzimaju hranjive sastojke iz krvi i razaraju imuni sistem pa je tako oslabljen organizam podložan mnogim infekcijama protiv kojih nije više u stanju da se brani. Hrana se transportuje krvlju pa je ubijanjem krvih ćelija organizam još više ugrožen. Pored toga hemoterapija uništava ćelije creva, usne duplje i zbog totalnog mučenja organizma on prestaje da traži hranu.

Dakle, hemoterapija ne samo što ne podiže imuni sistem, već ga slabi. Sve ove pojave koja prate hemoterapiju medicina “leči” dodavanjem novih lekova koje je farmakobiznis spremio kao pomoćna sredstva u hemoterapiji. Tako kada se unište bela krvna zrnca, ona se novim lekovima ponovo podižu na neki podnošljiv nivo. Ulceracije se leče rastvorima za ispiranje, a tu su i lekovi protiv proliva ili zatvora. Savremena medicina ima na raspolaganju lek za sve, samo ne lek protiv ljudske gluposti. Sve je to uključeno u cenu tretmana, pa jedna hemoterapija danas košta 300 000 do 1.000 000 dolara po yapadnim klinikama.

Sve to na kraju plaća Fond za zdravstveno osiguranje ili pacijenti prodajom svoje imovine.

“Većina pacijenata obolelih od raka umire od hemoterapije. Hemoterapija ne odstranjuje rak dojke, debelog creva, ili rak pluća. Ova činjenica je dokumentovana pre više od deset godina, ali lekari i dalje uporno koriste hemoterapiju za ove tumore”.

(Allen Levin, MD UCSF “The Healing of Cancer”)

“Nemački epidemiolog na “Mannheim Tumor Clinic” u Haidelbergu, dr Urlih Abel, uradio je obimno istraživanje i analizu svake glavne studije i kliničke primene hemoterapije ikada izvedene u svetu. Njegove zaključke treba da pročita svako ko namerava da se ukrca na ‘hemo ekspres’, zapisao je u svojoj knjizi “Doktor u kući” Tim O’Shea (The Doctor Within).

“Da bi bio siguran da je uzeo u obzir i pročitao sve što je ikada publikovano o hemoterapiji, dr Abel je poslao pisma na 350 medicinskih centara širom sveta tražeči da mu pošalju bilo šta publikovano na tu temu. Abel je istražio hiljade članaka i verovatno da u svetu niko ne zna više o hemoterapiji od njega. Za analiziranje mu je bilo potrebno nekoliko godina, ali su rezultati bili zapanjujući: Abel je otkrio da od ukupne naučne evidencije o primeni hemoterapije , nigde nema dokaza da je hemoterapija na bilo koji primetan način produžila život pacijenata koji su patili od najčešćih oblika kancera”.

“Abel u svom radu naglašava da hemoterapija retko može i da poboljša kvalitet života obolelog. On opisuje hemoterapiju kao ‘naučnu pustoš’ i kaže da je najmanje 80 procenata hemoterapije izvedene u svetu bezvredno i poredi je posprdno sa “carevim novim odelom”, jer niti jedan lekar niti pacijent nije voljan da od nje odustane, iako nema naučnih dokaza da ona nešto vredi”. (Objavljeno u medicinskoj reviji “Lancet, 10. avgusta 1991.)

“Moje studije su pokazale da netretirani kancer kod obolelih ostavlja obolelima do četiri puta veće šanse za duži život, nego tretirani. Ako neko ima rak i reši da ne preduzme ništa, živeće bolje i kvalitetnije nego ukoliko se podvrgne radijaciji, hemoterapiji ili hirurgiji...” tvrdi profesor Hardin Džons (National Cancer Institute of Bethesda, Maryland, 1956 Transactions of the N.Y. Academy of Medical Sciences, vol 6.)

Doktor Džons je sproveo globalno istraživanje raka svih tipova i uporedio netretirane i tretirane slučajeve, da bi zaključio da netretirani žive duže i često nadžive one koji su tretirani. Ni jedan vodeći medij u svetu nikada nije pomenuo o ovoj obimnoj studiji ni treči.

Ona je totalno zataškana. (Možete pretpostaviti da su svi ti mediji u vlasništvu “pijavičara”).

Poređenjem "vremena preživljavanja" kod hemoterapijom tretiranih i netretiranih pacijanata došlo se do sledećih rezultata : 


 

Rezultati ispitivanja hemoterapije na pacijentima sa raznim vidovima raka.

Procenti preživljavanja lečenihpacijenata uporedzeni sa netretiranim pacientima

Rak Debelog creva	Nema dokaza da je povečano preživljavanje
Rak Želudnika	Nema jasnih dokaza
Rak Pankreasa	Negativni rezultat, duže preživljavaju netretirani pacienti.
Rak Močnog mehura	Nema kliničkih istrazivalja I statistika
Rak Dojke	Nema dokaza da hemoterapija povečava preživljavanje
Rak Jajnika	Nema dokaza o povečanju preživljavanja
Rak Cerviksa i Uterusa	Nema povečanja u preživljavanju
Rak Glave i Vrata	Nema povečanja u preživljavanju, samo smanjenje tumora

Mediji širom sveta preplavljeni su "stručnim" savetima lekara o tome kako da izbegnete rak: da izbegavate opasno sunčanje, stresove, da promenite način ishrane i klonite se debljine, da više vežbate, da proverite da li je u vašoj familiji bilo kancera , da pijete što više tečnosti i ostale gluposti. Da izbegnete svako i najmanje izlaganje x-zračenju, niko vam neće reći.

Četvoro od petoro dece obolele od leukemije umire od lečenja x-zracima, ali se ova metoda ipak primenjuje. I to je praksa koju upražnjavaju “najuglednije bolnice u svetu”.

Druge metode smatraju se “neadekvatnim” ili možda neprofitabilnijim.

Naravno, većina ljudi uopšte i ne zna da su brojni naučnici širom sveta u proteklih 100 godina razradli i druge terapije u lečenju raka koje su se pokazale daleko uspešnijim.

Svako alternativno lečenje (ma kako bilo efikasno) danas se u Srbiji proganja, a lekari koji ga primene se preko kontrolisanih medija kompromituju i proglašavaju šarlatanima, prevarantima i nadrilekarima. Učestale medijske priče o lekarskim greškama su samo zamajavenje javnosti. Jer, greške su greške, a namerno sakaćenje i ubijanje se zove zločin protiv čovečnosti. Po mnogim slobodoumnim naučnicima u svetu, lečenje raka je odavno dobilo formu ijatrocida.

“Ništa u medicini nije tako istraženo i pouzdano da se mora smatrati nedodirljivim”, kaže doktor V. Giford Džons. “Nije etički prikrivati loše vesti i loše rezultate koje daje određena metoda lečenja ili dijagnostike”.

«Mi imamo industriju vrednu više milijardi dolara koja ubija ljude, na sve strane, samo zbog finsijske dobiti. Njihova ideja vodilja u istraživanju raka je da vide da li su dve doze otrova bolje od tri doze istog otrova.» napisao je Doktor Glen A. Vorner

KAKO SE ODBRANITI?
Priroda je ipak jača od ljudskog zla i jedan biološki mehanizam je voljom Stvaraoca sveta ugrađen u telo svakog zdravog čoveka. Zato, ukoliko prilikom odlaska kod lekara osetite STRAH – znajte da vam to Stvaraoc šalje signal o opasnosti. To oseti i svako dete čim ugleda lekara. Da li ste se nekada pitali zašto? Sada znate. Ovaj prirodni signal isti medicinsko-korporativni klan nazvao je ijatrofobijom i promoviše ga kao bolest.

Zato će vam "stručno" preporučiti da se javite psihijatru.

Ako ste več zaboleli od raka, pre nego što donesete odluku da krenete na „put bez povratka“ (na zračenje ili hemoterapiju), prvo nazovite nas i zakažite sastanak. Mi čemo vas informisati o desetak drugih bezbolnih i ehikasnih metoda lečenja raka, a zatim vi sami odlučite kako če te se lečiti.

MAMOGRAFIJA

- ŠTA SVAKA ŽENA (NE) TREBA DA ZNA

 

Savremena medicina još ne zna šta je pravi uzročnik raka, ali izuzetno skupa i veoma toksična lečenja se obavezno sprovode. Šta se leči ako se uzročnik maligniteta ne zna?

Naravno, leči se posledica, a to je izraslina (tumor). Primenjuje se tako terapija koja treba da eliminiše ili smanji izraslinu tj. posledicu. Ali, ono što generiše nastanak ove izrasline ostaje i dalje da funkcioniše u organizmu, jer medicina i dalje «istražuje» šta je to. Da li je onda to pravo lečenje? Može li takvo «lečenje» izazvati sasvim suprotan efekat? Koliko je «lečenih» umrlo od kancera , a koliko od toksičnog «lečenja»? Ovo su pitanja sa kojima se suočava sve veći broj savesnih lekara u svetu. Na žalost, onih drugih lekara koji više vole novac, titule, skupa"stručna usavršavanja" i putovanja, koja im plaća farmaceutski biznis, mnogo je više.

Na žalost, većina žen

a će ostati uskraćena o rezultatima brojnih studija rađenih u SAD i Evropi koje dovode u pitanje valjanost korišćenja mamograma i koje čak upozoravaju da baš on može biti generator pojave kancera. Evo nekoliko podataka o takvim istraživanjima koja bi trebalo da pročita svaka žena pre nego se podvrgne mamografiji :

"RANA" DIJAGNOZA NAJMANJE OSAM GODINA STAROG KANCERA

Nobelov laureat doktor Džon V. Gofman doktor medicinskih nauka i bivši profesor molekularne biologije na univerzitetu Berkli, u Kaliforniji, veruje je da 50 posto slučajeva raka uzrokuje nepotrebna radijacija i to prvenstveno ona vezana za dijagnostiku. Tu spada i mamografija, koja ne predstavlja ništa drugo do snimanje dojke x-zracima.

Studija sa velikim brojem ispitanika urađena u Danskoj i Kanadi otkriva da je postotak smrtnosti od raka dojke kod žena koje su vršile mamografiju i koje to nikada nisu vršile - identičan. Ovo se, verovatno, može objasniti time što je mamogram pozitivan za rak dojke kada je kancer prisutan u telu žene već 8 do 10 godina.

Doktor V. Giford Džons koji je diplomirao na Harvardu i radi u Torontu gde piše brojne medicinske kolumne ispred jednog lekarskog udruženja, zapisao je sledeće: “Treba da prođe osam godina pre nego što je kancerozna izraslina dovoljno velika da može da se detektuje mamografijom što kanceru daje dovoljno vremena da se proširi po čitavom organizmu. Ovaj dug period odlaganja pre nego što tumor postane vidljiv mamogramom dozvoljava da kancer metastazira limfatičkim i vaskularnim kanalima”. Prema doktoru Džonsu žene između 40 i 49 godina koje su se redovno podvrgavale mamografiji dva puta su sklonije da umru od raka dojke nego one koje nisu imale skeniranje X - zracima.

“Dodatni problem sa mamogramom je što će približno 10 posto žena koje imaju kancer imati normalan mamogram”, zapisao je dr Džejms Hovenstajn. “To znači da će se sa postavljanjem dijagnoze još više kasniti u ovim slučajevima”

“Masivne kampanje u čitavom svetu podstiču žene na mamografiju pa je više tkiva dojke je tako izloženo radijaciji koja i jeste glavni uzročnik kancera. Ovaj godišnji ritual generiše lažne pozitivne (ali i lažne negativne) rezultate koji vode velikom broju nepotrebnih operacija žena, ali i zastrašenosti u slučaju pogrešne dijagnoze”, navodi još doktor Hovenstajn.

Zato mnogi naučnici, ne samo da ženama savetuju da odustanu od mamografije, već doktor Gofman prikazuje obimno istraživanje koje podržava njegov zaključak da je u oko 75 posto slučajeva raka dojke uzrokovano jonizujućom radijacijom koja se dobija upravo preko raznih medicinskih tretmana.

“Nordic Cochrane Center” u Danskoj je u istraživanjima od 2006. našao da na svakih 2000 žena koje su radile mamografiju u vreme bolesti koja je već bila prisutna 10 godina, samo jedan život bi bio produžen dok bi njih 10 bilo podvrgnuto nepotrebnom zračenju i potencijalno opasnim tretmanima. Prema studiji iz 2005. objavljenoj u “New England Journal of Medicine”, obe vrste mamograma, standardni i novi digitalni sa metodom pravljenja slike propuste čak 30 posto kancera kod žena u četrdesetim godinama. Doktor V. Giford Džons navodi i fizičke i psihološke rizike za žene koje se podvrgnu mamografiji.

Na primer, stiskanje dojke za vreme mamografije može izazvati prskanje krvnih sudova pa se kancerogeni materijal može proširiti na druge delove tela. Žena se može i psihološki traumirati ukoliko sazna da su joj rezultati pozitivni (što ne znači i da ima rak), dok sa druge strane postoji mogućnost da je razultat negativan, a da žena zapravo ima kancerogeni proces u telu. To znači da će proći još vremena dok se on ne otkrije. Studije doktora Džonsa takođe pokazuju da mamogram ne uspeva da otkrije kancer u 30 posto slučajeva kod žena između 20 i 49 godina. Pored toga, može proći 8 godina pre nego što je tumor dovoljno veliki za da bi mogao da se otkrije, a za to vreme on može da metastazira.

TESTOVI, ŠOKOVI, STRESOVI

Postotak pogrešne dijagnoze je ogroman. U jednoj švedskoj studiji sa 60 000 ispitanih žena, 70 posto “tumora” otkrivenih mamogramom, uopšte nisu bili tumori. Ali, sa ogromnim emocionalnim stresom zbog ovog saznanja išla je i invazivna biopsija, za koju se na kraju ispostavilo da je bila nepotrebna. Dalje, čak i do 80 posto pozitivnih nalaza na mamogramu koji se kasnije testiraju biopsijom, uopšte nisu tumori. Inače, biopsija tkiva iglom je takođe opasan proces jer s vremena na vreme može biti “žarišna tačka” odakle će se ćelije pokrenuti na umnožavanje i što može prouzrokovati kancer. Da podsetimo ovde na nalaze profesora  iz Edinburga Džona Berda koji je još 1902. otkrio sličnost kancerogenih ćelija sa preembrioničkim ćelijama koje je on nazvao trofoblastima i koje imaju sposobnost veoma brzog umnožavanja kada se aktiviraju. Tako je svako povređivanje tkiva “okidač” za pokretanje rada ovih pre-embrioničkih ćelija koje imaju zadatak da nadoknade uništene ćelije. Dakle, invazivne metode u dijagnostici kancera kao i zračenje mogu biti samo još jedan generator više za pokretanje ovih trofoblastnih ćelija odnosno kancerogenih, ukoliko je imuni sistem već oslabljen iz nekog razloga, i one nisu u stanju da zaustave proces umnožavanja.

Da je mamografija i nepouzdana piše u svojoj knjizi “The Politics Of Cancer” doktor Semjuel S. Epštajn i navodi da je kod žena od 40 do 49 godina jedan od 4 slučaja kancera propušten pri svakoj mamografiji. Američki Nacionalni Institut za zdravlje priznaje da mamogrami promeše čak 40 % tumora, dok se kod žena preko 50 godina promaše 10 posto

NEMA BEZOPASNIH DOZA ZRAČENJA

Pogrešna dijagnoza je ipak manji problem. Mnogo ozbiljniji problem je x-zračenje koje se primenjuje u dijagnostici i koje može imati teže posledice nego nepravovremeno otkrivanje raka. Jedan neimenovani izvor čak tvrdi da se mamogramom primi 250 do 500 puta više radijacije nego samo jednim x-zrakom, uvažavajući činjanicu da se jačina primljene radijacije mora meriti i time koliki je deo tela obuhvaćen zračenjem. Snimanje samo jednog zuba ili snimanje dve dojke i pluća predstavlja veliku razliku. Ovome treba dodati da sve veći broj naučnika u svetu tvrdi da NE POSTOJI NIVO ZRAČENJA KOJE JE BEZOPASNO.

“Međunarodna agencija za istraživanje raka” pokazala je u jednoj studiji da rentgensko snimanje grudnog koša može povećati rizik od nastanka raka dojke. Prema ovoj studiji žene koje su bile izložene snimanju pluća pre navršenih 20 godina imaju 2.5 puta veće izglede za razvoj raka do svoje 40. godine od onih koje nikada nisu bile izložene zračenju.

Ipak, ovo istraživanje nije konačno vezalo izlaganje x -zračenju prilikom snimanja pluća sa nastankom raka dojke, već je zaključeno “da su se žene kod kojih je dijagnostikovan karcinom više sećale da su imale rađen mamogram ili snimanje pluća rentgenom, od onih koje to nisu”. Logično je da istraživači ove agencije, svetskog autoritata u istraživanju raka, nisu mogli glasno i jasno da kažu šta stvarno misle o X-zračanju.

Podsetimo da je u SFRJ godinama bilo obavezno masovno fluorografisanje i na to su podsticani upravo radnici, đaci i studenti. Autobusi za flourografisanje kružili je čitavom zemljom. Čine to i danas. Posledice ranijih fluorografisanja se možda manifestuju tek danas, a to je veliki broj obolenja I kancera pluča.

Mnogima je nepoznato da su u SAD rentgen aparati početkom dvadesetog veka korišćeni u frizerskim i kozmetičkim salonima kao sredstvo za depilaciju. Pri tome je često vršena depilacija pazušnih jama baš kod žena. O štetnosti zračenja niko nije imao pojma, a ovim aparatima su baratali potpuno neuki kozmetičari. O ovome je pisao doktor Henri Hejzen još 1930. Posledice ovoga niko nije proučavao.

Najgore je ipak stiglo sa konstrukcijom nuklaernog oružija 1945. i njegovim testiranjem i primenom. Pre nego što su Rusija, SAD i Velika Britanija 5. avgusta 1963. sporazumom obustavile nuklearne probe u atmosferi, više od 4.200 kilograma plutonijuma je u nju već izbačeno. Ako znamo da manje od jednog mikrograma plutonijuma (milionitog dela grama) koji se udahne uzrokuje smrtonosni rak pluća, vidimo da su neodgovorni vojni fanatici već izbacili u atmosferu 4. 200.000.000 (4.2 milijarde) smrtonosnih doza sa radioaktivnom česticom koja ima period raspadanja minimum 50 000 godina. A šta reči o osiromašenom uranijumu kojim je yaliveno Kosovo, Srbija I Bosna ?

“Važno je reći da 90 posto slučajeva raka dojke nije nasledno i da najveći broj zdravih žena ne bi trebalo da ide na češće preglede dojke i izlaže se x-zračenju, posebno u 20-tim godinama”, kaže dr Erin Peneri u svojoj knjizi “Breast Cancer Care”.

“Mamografija povećeva rizik od razvoja raka i povećava rizik od širenja i metastaze postojeće izrasline, kaže doktor Čars. B. Simon koji je sarađivao sa ” National Cancer Institute. “…godišnji pregledi mamografijom 10 000 žena od 50 do 70 godina produžiće život samo u slučaju njih 26. Samo 12 žena će imati produžen život prilikom godišnjeg pregleda 10 000 žena u četrdesetim godinama.

Majk Adams, autor knjige “Snaga lečenja pomoću Sunca i Vitamina D”, takođe tvrdi da “mamogram zapravo više nanosi štete nego što od njega ima koristi“. Adams kaže da se on koristi više kao “alatka za regrutovanje žena u sistem medicinske kontrole bazirane na lažnim dijagnozama i taktici zastrašivanja”. “Većina žena se nakon toga prepušta hemioterapiji, hirurškim intervencijama i tretmanima zračenja, koji ih na kraju i ubijaju”.

"Žene se zapravo obmanjuju kada se upućuju na zračenje čak i veoma malim dozama kao što je to navodno mamografija. Mnoge žene se u raznim situacijama u poslednjih 15 godina izlažu x-zračenju. Tako dolazi i do kumulativnog efekta radijacije , što znači - što više zračenja veći je rizik od raka", primećuje Adams.

Jedino što žene vodi na ovakvu “dijagnostiku” je ubeđenje da im to spasava život. I to je najveća podmuklost onih koji prave profit i sprovode ovaj “psyops”. Mamografija je korišćena dovoljno dugo da bi se pokazalo koliko je validna. Nije se pokazala pouzdanom, očigledno je iz svega gore nevedenog. Zašto se onda mamogram i dalje koristi i preporučuje?

PROFITNA DIJAGNOSTIKA I PROFITNA TERAPIJA

Mamografija se jednostavno stavlja na listu terapija i procedura po želji onih koji prave na taj način profit i smanjuju ljudsku populaciju. Ovo je i jedan od ciljeva Novog Svetskog Poretka. Samo rak dojke je deo velikog biznisa gde se obrće više od 6.6 milijardi dolara godišnje. Ova medicinska industrija je potpora za zaradu: radiologa, rentgen tehničara, hirurga, anesteziologa, medicinskih sestara, proizvođača aparata za zračenje i prateće opreme, proizvođača implanta i protetike, specijalizovanih bolnica i naravno lekova. Logično je da ova kancer- industrija neće dozvoliti razvoj bilo kakve prevencije kancera ili njegovo izlečenje.

REŠENJE JE : BEZOPASNA TERMOGRAFIJA UMESTO MAMOGRAFIJE
Digitalna infracrvena termografija otkriva promene u protoku krvi kao odgovor na hladan vazduh koji se uduvava preko grudi. Krvne sudove koji snabdevaju rak pokreće sam rak pa ih ne kontroliše autonomni nervni sistem. To znači da krv nastavlja da teče prema malignitetu kada svi drugi delovi grudi primaju manje krvi zbog hladnog vazduha proizvodeći vasoconstrukciju (sužavanje lumena krvnog suda).

Krv koja teče prema kanceru pokazaće “hot spot” na ekranu za detektovanje toplote sa povećanim protokom krvi na mestu tumora. Benigno stanje kao fibrocistička masa zadržava normalno snabdevanje krvi koje kontroliše autonomsni nervni sistem.

Termogram tako omogućava da se otkriju tumori dojke kada su jako mali i tek počeli da rastu. Termografija je bezbedna i daje najmanje 2 do 3 godine raniju dijagnozu kancera dojke nego što čini mamografija. I bez radijacije.

Ako ste več zaboleli od raka, pre nego što donesete odluku da krenete na „put bez povratka“ (na zračenje ili hemoterapiju), prvo nazovite nas i zakažite sastanak. Mi čemo vas informisati o desetak drugih bezbolnih i veoma efikasnih metoda lečenja raka, a zatim vi sami odlučite kako če te se lečiti.

ZAHVALNOST MOMIRA JOVANOVA

IZRAZUJEM JAVNU ZAHVALNOST

dr Cvetinovskom za veoma uspešno lečenje moje teške bolesti sa dijagnozom: sinonazalni epidermoidni karcinom nosne šupljine desno T4N2cMO, preodnog tipa prema bazi lobanje, kavuma klivusa sa sledećim propratnim obolenjima:
hronični osteomielit sa osteo radionekrozoni postradijociskom lezijom pleksusa brahijalisa, pareza dvenaesetog cerebralnog nerva.

Oboleo sam početkom 2000 g u Švajcarskom gradu Friburgu, gde sam radio i živeo sa porodicom (supruga i dve ćerke - sve tri medicinske sestri).

Vrhunski švajcarski doktori onkolozi su me lecili 8 godina sa najskupljim švajcarskim ljekovima. Početkom 2008 god. hemioterapijom i zraćenjem stanje mi se veoma pogoršalo zbog pojave metastaze na desnoj strane vilice koju nije bilo moguce operisati. Imao sam paralizovan jezik, jedva sam govorio i gutao hranu, povremeno vrtoglavice, jake bolove u vratu i desnoj vilici, paraliza desne ruke i ramena, otok i veoma oslabljen vid na desnom oku, utrnulost dene noge, bubnjeve u ušama. Osobito mi se pogoršalo psihičko stanje, upao sam u depresiju, počeo sam gubiti nadu.

Sredinom 2008 god. napustio sam Švajcarsku i vratio se u Makedoniju, da skončam na rodnu grudu.

Srečom, početkom decembra 2009 god. posle kontrole na Onkološkoj Klinice u Skoplju, slučajno sam upoznao Dr. Cvetinovskog, koji me ubeđivao da mi može pomoći.
Prvo sam bio veoma skeptičan da nekakva kombinacija od ljekovitih gliva, bilja, čajeva, đusova, morske alge, semenke od jabuka kajsija I grožđa, beli luk, ribino I sojino ulje, mlevjeni biser, te prah od oklopa morskih raćiča i druge slične gluposti mogu biti efikasnije od najskupljih švajcarskih ljekova i vrhunski opremenjih bolnica. Ipak pristao sam da pokušam, jer mi je dr Cvetinovski garantovao da će bar biti efikasno usporen razvoj bolesti, i te da od ovih eliksira neće mi se pogoršati stanje, kao što mi se dešavalo u Švajcarkoj kliniki posle hemioterapije i zračenja.
Na švajcarskoj kinici bio sam veoma deprimiran I prestravljen, jer su neki od pacijenata koje sam tamu upoznao, umirali odmah po priemu hemioterapije.
Prvu kombinaciju nutritivne prirodne terapije Dr. Cvetinoskog uzimao sam jako neredovno, jer sam bio u depresiji i veoma skeptičan da mi to može pomoći, ali i pored neredovnog uzimanja posle mesac dana poćeo sam da se osećam bolje, te sam se odlučio za drugu turu, a pošto sam nju uzimao veoma redovno, rezultati su bile fenomenalni - za dvadesetak dana bilo mi je mnogo mnogo bolje.

Danas, posle trećeg tretmana, posle samo dva meseca terapije osečam se neopisivo bolje. Nemam više nikakvih bolova, jezik mi se oslobodio, sada mogu slobodno da pričam i gutam hranu, povratila mi se pokretljivost ruke I ramena, ugojio sam se 3 kg, kosa mi je ponovo porasla I postala gušča, nemam više depresiju,
. Spremam se u maju 2010 god. da se ponovo vratim porodici u Švajcarskoj i normalnom životu, udaje se moja druga ćerka, želim da zaigram na njenu svadbu.
Zato, još javno zahvalujem dr Cvetinovskom na efikasnom lečenju i preporučuem ga svim obolenim od karcinoma da ne budu skeptični prema ovom načinu lečenja, jer je veoma efikasan u šta sam lično uverio na moju neopisivu radost i zadovoljstvo.
Svako ko želi može lično da me nazove i da se uveri u istinitost gorenapisanog.
Dopuštam javno objavljivanje moje izjave za potrebe Dr. Cvetinovskog i NVO „Veritas“

Zahvalan, Momir Jovanov iz Makedonije,
Negotino na Vardaru, ul. Edvard Kardelj br. 16
telefon: +389 (0) 75 228 982, 076 582 249

LEKOVI ILI PRIČA O OBMANI

- intervju sa Dr. Lidija Gajski, autoricom ispoimene knjige, iz Zagreba, Hrvatska

Farmaceutski kompleks je do te mjere ekspandirao da je potrošio bolesne ljude i sada ulazi među zdrave na način da ih pretvara u rizične. Nakon pet godina istraživanja, zagrebačka internistica dr. Lidija Gajski objavila je knjigu "Lekovi ili priča o obmani". To je prvi put da jedna hrvatska ljekarka, koja poznaje sustav iznutra, otvoreno kritikuje farmaceutsku industriju, razotkriva njihovu spregu s lekarskom strukom i manipulacije kliničkim ispitivanjima lekova, sve u službi povećanja profita. Zbog podataka koje je iznela u knjizi dospela je na "crnu listu", jedva je pronašla izdavača , a podrška od koega potpuno je izostala. Jesu li lekovi spas za bolesne ili je reč o najobičnijoj prevari iza koje stoji interes jakog lobija farmaceutske industrije i doktora, razgovaramo s dr. Gajski, koja kaže da je nastupilo "medicinsko ludilo".

"Dovoljno je reći da se osnovne nasoke prema kojima radimo u posljednjih 10 godina kose s kliničkim iskustvom lekara, ali i zdravim razumom bolesnika. Primjera radi, normale za krvni pritisak su sa 160/95 pale na 140/90, a optimalni pritisak je niži od 120/80. Slično je sa šećerom i holesterolom. Da bi postigli te vrednosti, sve više ljudi uzimaju lekove i postaju ovisni o farmakoterapiji. To spuštanje normala nije slučajno jer je farmaceutski kompleks do te mjere ekspandirao da je potrošio bolesne ljude i sada ulazi među zdrave na način da ih pretvara u rizične. Pa je od holesterola stvoren rizik za srčani udar, od visokog tlaka za moždani, od šećera rizik za zatajenje bubrega i sljepoću. Tako zdravi ljudi postaju rizični i trebaju lijekove. A to je smisao svega - što veća potrošnja lekova koji su, usput rečeno, vrlo sumnjive delotvornosti, te povećanje zarade farmaceutske industrije".

Koliko su vjerodostojna ispitivanja na temelju kojih lekovi ulaze u široku primjenu?

Posljednjih 15 godina industrija lekova preuzela je u značajnoj mjeri medicinska istraživanja, ispitivanja lekova i edukaciju, a jednim dijelom zdravstvenu politiku, medije i združenja pacijenata. Veliki stručnjaci, ugledni lekari, postali su dio establishmenta i rade za farmaceutsku industriju. Dovoljno je reći kako je pozitivan ishod ispitivanja leka četiri do pet puta češći kad ga plaća farmaceutska industrija nego kad ga financira javni novac. Farmakološka i epidemiološka ispitivanja još su problematičnija od kliničkih, jer im je jedini cilj povećati upotrebu lekova. Oko 70 posto ispitivanja lekova danas financira upravo farmaceutska industrija, a ispitivanja u privatnoj režiji pristrasna su i nisu istinita, nego proizvode rezultate kakve želi sponzor.

Na koji se način manipulira ispitivanjem lekova?

Na razne načine, počevši od biranja uzoraka pacijenata. Namjerno se izabiru pacijenti koji imaju veće šanse za ozdravljenje i kod kojih će učinak lijeka biti veći. Dobiveni podaci prikazuju se djelomično, selektivno i njima se manipulira tako da se kao relevantni prikazuju laboratorijski parametri koji uopće nisu klinički relevantni. Primjerice, smanjenje pritiska umjesto broja infarkta. Takav drastičan slučaj dogodio se 80-ih godina s lekovima za aritmiju srca za koje se poslije pokazalo da su skraćivali život. Isto tako, negativni rezultati primjene lijeka rjeđe se objavljuju nego pozitivni.

Kao najveće krivce za ovakvo stanje ističete kliničke profesore, ugledne eksperte, koji su u sprezi s farmaceutskom industrijom?

Da, oni funkcioniraju u savršenoj simbiozi: ugledni kliničari svojim ispitivanjima daju legitimitet lekovima, a farmaceutska industrija njima zauzvrat daje financijsku moć. Kad otkrijete da su ti ljudi, koji su bili vaši profesori i autoriteti kojima vjerujete, postali dio farmaceutskoga kompleksa koji ih plaća i povećava im moć, to je porazno. Međutim, problem je čak i puno dublji jer ti eksperti ne samo da su plaćeni, nego su stvoreni od farmaceutske industrije.

Vi danas ne možete napraviti znanstvenu karijeru bez suradnje s industrijom, jer od države i ministarstva zdravstva novac za istraživanja neće dobiti. Ukratko, vi ste njihov zarobljenik i ne možete biti neovisni. Sve to rezultira time da o lekovima znamo jako malo i da je prava istina od nas skrivena, jer nam je nema tko reći. Namjerno se izabiru pacijenti koji imaju veće šanse za ozdravljenje i kod kojih će učinak leka biti veći. Dobiveni podaci prikazuju se djelomično, selektivno i njima se manipulira tako da se kao relevantni prikazuju laboratorijski parametri koji uopće nisu klinički relevantni.

Ispitivali ste efikasnost lekova za krvne sudove koje doktori najčešće propisuju bolesnicima. Do kakvih ste zaključaka došli?

Do zastrašujućih. To je balon od sapunice jer je riječ o preparatima vrlo skromne efikasnosti. Najbolji dokaz za to su lekovi za smanjivanje masnoće u krvi. Ljekari ih masovno propisuju iako holesterol nije rizican za žene i lekovi tu apsolutno ništa ne mijenjaju. Uzimali li ih ili ne, dužina života ostaje ista i broj infarkta isti, dakle, nemaju nikakvo djelovanje.

A upravo su preparati iz te grupe bili drugi na lestvici troška i njihova je cena bila nerealno visoka. Potrošnja lekova i zarada industrije stalno raste, samo na recepte troši se 3,3 milijarde godišnje.

Kako je to moguće?

Lako. Širenjem indikacija lekova i definicija bolesti lekovi dobivaju sve širu primjenu. U praksi to izgleda ovako: antihipertenzivi, lekovi koji su u početku bili registrirani za sniženje tlaka, sada su dobili indikaciju za anginu pectoris, bubrežnu bolest ili za bolest mrežnice.

Lekovi za masnoću pretvoreni su u čudotvorni napitak koji je automatizmom uveden svim ljudima nakon infarkta u golemim dozama iako uopće ne postoje dokazi o djelotvornosti.

Antidepresivi iz skupine SSRI u početku su bili registrirani samo za teške oblike depresije, a danas imaju 12 indikacija, među kojima je i blaži anksiozni poremećaj. S druge strane, za bolesti poput astme i depresije sniženi su kriteriji za težinu kliničke slike, a uz to su stvorene i nove bolesti.

Osteoporoza je klasični primjer korporacijskog primjera stvaranja bolesti. Ljudski rod tu bolest nije prepoznavao hiljadama godina, sve do 1994. godine kad su za normalu gustoće kostiju uzeli ženu između 20 i 30 godina. Ako već definiramo mladost kao zdravlje, onda su svi iznad 50. bolesni koje moramo lečiti, i to neefikasnim lekovima.

Bolesničke zadruge (nevladine organizacije)

Malo je poznato da je te zadruge stvorila upravo farmaceutska industrija koja ih finansira kako bi preko njih promicala bolest i lijek te, što je najvažnije, upravo preko njih vrše pritisak na državu da lijek uvrsti na listu zdravstvenog osiguranja, što im je velika pogodnost.

To se lijepo moglo pratiti kod naših zadruga za osteoporozu, koje su uspjele najpopularniji preparat staviti na listu HZZO-a, a slično se dogodilo sa skupim inzulinom preko dijabetičkih zadruga. U prvom planu priče bolesnih ljudi koji se bore za svoja prava, ali u pozadini svega je redovito interes farmaceutskog proizvođača. Na žalost, ljudi koji boluju od neprofitnih bolesti zakinuti su za lijekove.

Korupcija farmaceutske industrije u zdravstvu postoji i na nižem nivou, počevši od lekara opće prakse?

Otkad je privatni biznis ušao u zdravstvo, u sukob interesa doveden je čitav niz učesnika tog sustava, uključujući i lekare opšte prakse koji od suradnje s industrijom ostvaruju neke svoje sitne interese, poput čestih plaćenih putovanja na egzotične lokacije. Ti su seminari i konferencije prikriveni marketing, koji je vrlo prisutan i općeprihvaćen. Doktori se uopće ne pitaju tko to plaća, odakle taj novac i zašto ih se vodi. Reč je, naravno, o korupciji. No, ona je ipak blaža nego što je na nivou kreatora javnog mišljenja i uglednih profesora.

Ne znam koje pitanje dolazi prvo, kako ste našli interes za ovakvu opširnu analizu ili zašto tako malo ljudi unutar struke razume i pokazuje interes za nju?

Presudno je bilo to što se družim sa stručnjacima iz društveno-humanističke sfere. Otuda su došli poticaji, a i neki širi uvidi koje danas razmerno usko obrazovani doktori nemaju. S druge strane svi doktori su svesni činjenice da pacijenti uzimaju sve više lekova, da naše kliničke nasoke nalažu propisivanje sve većeg broja preparata u sve većim količinama i za stanja koja do prije nekoliko godina nisu lečena medikamentima. Osjeća se pritisak farmaceutske industrije, njihovi predstavnici svakodnevno su u našim ordinacijama, svjedoci smo da naši edukativni skupovi sve više nalikuju sajmištima i promidžbenim skupovima, a sve manje edukativnim. Krenula sam u istraživanje i ova knjiga je plod nekoliko godina rada.

U predgovoru ste napisali: „Priča o lekovima vrlo je indikativna za ono što nam se općenito događa; ona nam govori o pojavama i trendovima modernog doba. Lekovi su zahvalna tema za promišljanje čitave naše epohe i to nažalost u kontekstu njezine degeneracije." Kako to lekovi personificiraju našu epohu?

Zavladao je tržišni princip, interes zarade na račun života. Sigurno je da komercijalizacija i tržište u nekim područjima života nisu dobri, a takva su područja i zdravstvo i medicina, znanost i edukacija.

U Hrvatskoj je, na primjer, 1995. godine kod 27,7 posto stanovništva dijagnosticirana hipertenzija, da bi u idućih osam godina porasla za više od 10 posto. Definicija bolesti se širi. Citirate dosta često Ivana Illicha, koji kaže i da Lekovi su kao proizvod pretvoreni u robu, a to ne bi trebali biti. Jesmo li uistinu svi postali pacijenti?

U ovakvom gospodarsko-političkom modelu, tržišnom modelu, zdravstvo i medicina su područje gdje se vrlo lako zarađuje. Tu se može prodati gotovo sve, pa se tako danas prodaju proizvodi koji su potpuno nedjelotvorni, precijenjeni su i često škodljivi. To se ne može u nekom drugom segmentu života, i zato se komercijalizacija razmahala u području zdravstva, i neprimjereno zavladala tim područjem. U situaciji gdje su proizvođači medicinskih preparata zavladali velikim dijelom sustava, i potrošili stvarno bolesne ljude, imamo trend da se zdravi ljudi proglašavaju bolesnima kako bi se moglo zarađivati. To je ono što je Ivan Illich zapazio još prije 40 godina, a što je aktualnije sada nego ikad.

Čini se da su svi već indoktrinirani, doktorima je najlakše propisati lek, farmaceutskoj industriji je to ionako u interesu, mediji nisu dovoljno educirani, znanstvenici su upregnuti u službi profita, pacijenti uvjereni da im je lek neophodan. Od kuda bi trebala početi promjena stava prema lekovima?

Ne možemo očekivati da to krene od farmaceutske industrije jer je njihov primarni interes prodaja proizvoda. Očekivala sam da će se pokrenuti novi vjetrovi i način razmišljanja u struci, međutim ova moja knjiga nije u tome uspjela. Ili barem nije još uspjela. Struka je inertna i radi u uvetima koji otežavaju ovakav pristup. Bolesnik je u sustavu gdje lekar mora zadovoljiti razne institucije poput HZZO-a, Ministarstva zdravsta, zatim ekonomske zahtjeve, na način da su postali zakupci ordinacija pa moraju razmišljati kako da opstanu. U svim tim interesima o kojima moraju voditi računa pacijent jednostavno nestaje, postaje malo važno na koji način ga se leči, leči li ga se uopće, kakav je ishod tog lečenja. Sistem ih čini inertnima i nezainteresiranima za lečenje bolesnika. Obradovao me dobar priem knjige kod običnih ljudi, bolesnika, i novinara, osim onih koji prate zdravstvo. Oni su već dio tog sistema koji ima interesa, dio zdravstvenog sistema gdje se nalazi otpor ovakvim novim pristupima. Međutim, novinari koji nisu specijalizirani za zdravstvo jako su dobro reagirali na ovu temu i osjećam da ćemo morati krenuti na ovakav način, da će bolesnici i javnost morati prisiliti struku, liječnike i zdravstvenu politiku da počnu razmišljati na drugi način i da mijenjaju praksu.

Je li bilo negativnih reakcija na vašu knjigu? Jeste li se našli izloženi pritiscima lobija?

Apsolutno nikakvih negativnih reakcija nije bilo. Vjerujem da ih neće ni biti jer je prošlo dosta vremena od izlaska knjige. Knjiga je dobro argumentirana i nema joj se što prigovoriti. S druge su strane, svjesni su da je pametnije primijeniti strategiju ignoriranja i ne dizati preveliku prašinu, jer se otvaranje, rasprave koja je meni bila cilj, establišmentu ne isplati. Mogle bi izaći za njih neugodne stvari.

U zemlji gdje je korupcija sveprisutna, na put nekih doktora na safari u Keniju na račun farmaceutske kompanije, ljudi će lako slegnuti ramenima.

Doktori zbog nedostatka uvida ni sami ne shvaćaju da su korumpirani. Ja tu lečnike puno i ne krivim, jer oni su često uvjereni da su lekovi koje propisuju učinkoviti, da time čine dobro svojim pacijentima. Zbog netočnih informacija kojima su izloženi za vrijeme medicinske kvaziedukacije, vjeruju da im je ono što im prenose profesori i nastavnici točno. Ako ne znate da ste prevareni, onda se tu i ne radi o pravoj korupciji. Oni koji su doista korumpirani, stručni su autoriteti koji vrlo dobro znaju što rade. Kao i inače u državi, glavno žarište je pri vrhu, u zdravstvenoj politici i u stručnom taboru. Ne govori se uopće ni o ekološkoj dimenziji, o tome kako velike količine lekova dospijevaju u tlo i vodu. To je evidentan problem, i nije riječ samo o kemijskom, već i o genetičkom zagađenju, jer se danas lekovi rade na genskoj tehnologiji. Problem je to kojeg još nismo svjesni, a koji će još više rasti.